Cijelu noć nisam spavala zbog onoga što mi se juče dogodilo, tačnije što se dogodilo mom bratu. On je 3 godine mlađ od mene, ima 19 godina i već dvije godine je prikovan za kolica, nakon saobraćajne nesreće ostao je 100%-tni invalid.
Juče sam iskoristila ljep jeseni dan da ga izvedem iz kuće i otišli smo da gradskog parka. Bilo nam je divno dok nismo naišli na grupicu momaka koji su počeli da nam dobacuju. Govorili su mi da zaslužujem boljeg momka, ZDRAVIJEG, SPOSOBNIJEG… i razne druge gluposti, ono mislili su da mi je momak, ali to je nebitno.
Trudili smo se da ih ignorišemo i samo prošli pored njih, ali oni su tada ustali i krenuli za nama.Dvojica su mi tada prišla i otela mi kolica i počeli su da divljaju po parku, da brata okreću u krug, naginju na stranu… bila sam nemoćna, počela sam da plačem da molim da prestanu, molila sam i prolaznike da mi pomognu, ali oni su se ponašali kao da je sve uredu, potpuno su cijelu situaciju ignorisali. Možda me je to razočaralo i više nego klinci koji su se iživljavali, vjerujte da je park bio pun, krcat i niko se nije ponudio da pomogne. Nakon nekih 10-ak minuta ostavili su nas na miru i otišli. Trebao je to biti lijep dan, ali ostati će trauma za ciejli život… još jedna u nizu, možda smo jednostavno, mislim moja porodica, od nekoga prokleti za cijeli život 🙁
Nema komentara:
Objavi komentar