Jel ste primetili kako smo svi brzo odrasli? Kako veze više nisu prave, kako su se telefoni napunili tuđim imenima, kako su nas mame prestale da grde ako si dugo napolju? A kako se sprdamo međusobno na sve moguće teme i više ne crvenimo ako se spomene nešto pervezno?
Saznali smo šta je smrt, šta znači izgubiti dragu osobu, zaboraviti je , izbaciti je iz svog života, ostavljati iza sebe i zatvarati svoja vrata za njih.
Morali smo da priznamo da je sve ili lako ili nikako, morali smo da krenemo da odgovaramo za svoje odluke i da ih sami donosimo, bez pomoći. Pozive očekuješ sve manje, telefon pališ sve češće, razočarati se u drugara je postala najnormalnija stvar… gde nam je utekla ta dečija iskrenost i bezbrižnost? Niste primetili? Ni ja.
