U JEDNOM GRADU BRAČNI PAR JE PROSLAVLJAO 25. GODIŠNJICU BRAKA.

U jednom gradu bračni par je proslavljao 25. godišnjicu braka. Bili su na daleko poznati po tome što se za 25 godina nisu ni jedan jedini put posvađali. Novine i televizijske kuće su pristizale sa raznih strana da provere na licu mesta u čemu je tajna ovog uspešnog braka.
Urednik jednih novina upita muža:
– Gospodine, recite nam u čemu je tajna vašeg skladnog braka? Prosto je neverovatno da se ni jednom niste posvađali sa svojom ženom.
Čovek se nagnu napred i prisećajući se dana provedenih na medenom mesecu započne priču:
– Bili smo u jednom egzotičnom gradu odmah posle venčanja gde je bilo mnoštvo zabavnog sadržaja.

Posle kraćeg dogovora odlučili smo se na jahanje konja. Uzeli smo svako svog konja i počeli da jašemo. Moj konj je bio miran i poslušan, ali onaj na kome je moja žena jahala je bio veoma nemiran. Iznenada, konj se ritnu i zbaci moju ženu koja naglavačke pade na zemlju! Ona se potpuno mirna lagano uspravi, potapše konja po leđima i progovori tiho:
– Ovo ti je prvi put.
Popela se na konja i nastavila jahanje. Posle kraćeg vremena konj se ponovo ritnu i moja žena se opet nađe na zemlji. Opet je dostojanstveno ustala i smirenim glasom rekla:
– Ovo ti je drugi put.


Ja sam samo posmatrao i divio se smirenosti i staloženosti moje žene.
Kada je konj treći put zbacio moju ženu, ona lagano izvadi magnum iz pojasa i hladnokrvno ubi konja na licu mestu!
Ja sam u zaprepašćenju počeo da urlam:
– Jesi li ti normalna, luda ženo?!! Kako si mogla da ubiješ jadnu životinju!!
Žena me smireno pogleda i blagim tonom mi reče:
– Ovo ti je prvi put.– To je to, od tada se u svemu slažemo i živimo u skladnom braku, – završi muž svoju priču.

NIKAKO NE MOGU DA IZBACIM IZ GLAVE ONO STO MI SE JUCER DESILO…

Nikako ne mogu da izbacim iz glave ono sto mi se jucer desilo. Ja imam brata koji je 2 godine mladji od mene a ja imam 19 godina on je nakon saobracajne neserece ostao potpuni invalid i u kolicima je.

Jucer je dna bio prelijep i odlucila sam da ga malo izvedem u setnju, i tako setali smo parkom kada je jedna grupica momaka pocela da nam dobacuje kako sam ja mlada, lijepa zasluzujem boljeg momka a ne tog invalida ali mi smo ih ignorisali jer oni ne znaju da je to moj brat.

I nakon sto smo ih malo prosli dvojica su krenuli za nama i uzeli mi kolica i poceli da okrecu mog brata, izvrcu na strane a ja sam od straha pocela da placem i zovem ljude u pomoc. Ali vjerujte niko vista dzabe sto je park pun niko nece prici. To me je potpuno razocaralo ne mogu da vjerujem da su ljudi takvi. 🙁 🙁 🙁