Bio je to sasvim običan kišni dan. Vraćao sam se kući iz škole i kiša je taman stala.
Do moje kuće vodila je uzbrdica cijelim putem. Kada sam bio na dnu ulice, slučajno sam bacio pogled prema vrhu. U tom trenutku vidim onako crnu ljudsku figuru u dugom mantilu na nekih tridesetak metara, kako drži uperenu pušku u mene. Obuze me strah odjednom i klecanje nogu. Umro sam u par sekundi i dah mi je bio sve teži i teži.
Polako sam usporavao i na kraju stao. Pomislim, pa ako je sudjeno, sudjeno je nek puca. Pogledao sam opet malo bolje u tom pravcu i skontam da čovjek sa zatvorenim kišobranom pokazuje nekoj ženi put do neke ulice u blitini. Čovječe, mašta stvarno može svašta, al da je bilo je*eno, bilo je…
Nema komentara:
Objavi komentar