IMAO SAM BRAK ZA POZELJETI SVE JE BILO SAVRSENO SVE DO JEDNE VECERI…

Veza mi je bila skoro pa savrsena a poslije toga i brak sve nam je bilo super skoro nikada nismo imali nikakvih problema. Nikada se nismo svadjali i uvijek smo bila najveca podrska jedno drugome,sve do jedne veceri kada samo dosao kuci pijan i ponio se prema njoj kao najveci skot.

Ona je kao i sv aka zena docekala me na vratim i jedva cekala da mi nesto kaze a ja nista nisam progovorio nego sam joj samo opalio samar to je bilo prvi puta da dignem ruku na nju. Nista mi nije rekla sam  je otisla u svoju sobu i zakljucala se,a ja naravno tipicni balkanac nisam joj htio ni prici da se izvinim. Ujutro kada sam ustao vidio sam da su vrata otvorena i nije je bilo u sobi,odmah sam krenuo da je trazim uzeo sam telefon da je zovem i bio je poziv obavjestenja.  

Ona je to jutro poginula u saobracajnoj nesreci i na najgori moguci nacin saznao sam da je bila trudna i to mi je htjela reci one noci kada sma je udario. Nikada u zivotu sebi to necu oprostiti jer sma ja kriv za sve,tolio puta sam zelio da s ei meni isto to dogodi da i ja poginem.

DANAS MI JE ROĐENDAN I DESETA GODIČNJICA OD KADA SAM SAZNALA DA SAM USVOJENA....

Danas mi je rođendan i deseta godišnjica od kako sam saznala da sam usvojena. Tetka je došla iz inostranstva za moj 18. rođendan tada i ujutru sam se sakrila iza fotelje sa namerom da nju i majku uplašim u sred ispijanja čaja, moja fora iz detinjstva.

Ali, misleći da i dalje spavam tetka je pitala mamu da li će sada, kada imam 18 da mi kaže istinu. Mislila sam, da ću iza te fotelje umreti. Iz petnih žila sam se trudila da ostanem mirna i da ne znaju da sam čula. Danas punim 28. Nikada nikome nisam rekla da znam da sam usvojena. I nikada se nisam naljutila na roditelje što mi nisu rekli. Dugo sam provodeći vreme sa njima gledala u njih, mirna, jer znam da su imali dobru nameru.

I nisam imala krizu identiteta, o čemu sam dosta čitala na faksu kao student psihogije. Oni su uvek bili i biće moji jedini pravi roditelji i kada trenutak dođe, ako dođe, kada im najviše bude bilo potrebno da to čuju, ja ću im reći. Oni su bili moji snaga, volja, ljubav i vaspitanje. Oni zaslužuju sve.

Šeta čovjek malo dijete…

Šeta čovjek malo dijete parkom. I dijete počne plakati i plače…


A čovjek na to krene mirnim, brižnim glasom:
– Smiri se Pero, smiri se Pero…
Dok mu ne priđe jedna žena i kaže:


– Ah, vi ste baš jedan brižan otac! A koliko godina ima mali Pero?
A čovjek će na to:– Ne, ja se zovem Pero.

Imam 17godina. I mogu slobodno reći da ne znam šta je to sreća…

Imam 17godina. I mogu slobodno reći da ne znam šta je to sreća. Kada sam imala 11.g. saznala sam da mi majka boluje od karcinom, možda jesam bila dete al’ sam shvatala ozbiljnost situacije.

Sa mojih 13 ostala sam bez majke, dok sam bila mlađa moj otac je bio alkoholičar i velike traume i svađe sam proživela i još neke dodatne svađe u porodici. Zbog svega toga sam popustila u školi.

Htela sam upisati akademiju dramskih umetnosti i nisam uspela još uvek se kajem zbog toga. I dalje se pitam dokle će me život nastaviti kažnjavati, nekad se budim u sred noći jer ne mogu da dišem. Svi snovi su mi se srušili i ne mogu više ovako…

OD POKOJNOG DJEDA SAM KAO JEDINI UNUK NASLIJEDIO 120.000 EURA....

Od pokojnog djeda sam kao jedini unuk naslijedio 120.000 eura. Par godina prije svoje smrti je sve što je imao rasporodao, jer nije želio da me zamara i opterećuje sa imanjem koje je imao.

Od tada me svi gledaju kao nekog BOGA, šlihtaju mi se i sl. Moji roditelji traže da njima dam da oni upravljaju novcem, prijetelji mi već predlažu koje auto da kupim i druge gluposti. Međutim ja sam sav taj novackoji sam naslijedio odlučio da dam na čuvanje banci. Čak neću ni kamate dizati, jer mislim da sam mogu da to zaradim. Trenutno studiram i preko sudentskog servisa radim, i to mi je sasvim dovoljno da živim normalan studentski život.

Najlakše je potrošiti novac koji je neko drugi stekao. Gade mi se ljudi koji imanje koje je neko sticao cijeli životni vijek, spiskaju za par mjeseci, na automobile, putovanja i druge gluposti. Moj novac, mislim djedov, neka ga na banci, možda nekada i zatreba, ali nadam se i vjerujem da neće i da ću i ja imati svojim nasljednicima nešto da ostavim, nadam se barem duplo više nego sam ja dobio.

VJENČALI SMO SE KADA SMO IMALI PO 19 GODINA, ODMAH POSLE SREDNJE ŠKOLE...

Vjenčali smo se kada smo imali po 19 godina, odmah posle srenje škole. U braku smo već 7 godina i mogu slobodno reći da je moja SUPRUGA PRAVA LAVICA! Od prvog dana braka moja mama je ne podnosi, tačnije bukvalno je svakodnevno psihički zlostavlja, a ona joj nikada nije uzvratila, nikada o mojoj mami nije rekla jednu ružnu riječ. 5 godina nisamo imali djece i to je bio jedan od najvećih razloga maminog zlostavljanja moje supruge. Prošle godine smo dobili prelijepu kćerkicu, ali mojoj mami ni to nije bilo dovoljno, te sad govori kako je samo muško dijete pravo dijete. Mnogo mi je teško sve ove godine, ali trpim zbog komšiluka. Juče me je šef pustio ranije sa posla zbog ovih paklenih vrućina i čim sam ušao u dvorište čuo sam buku koja dopire iz kuće. Ušao sam nečujno u kuću i u dnevnoj sobi zatekao moju voljenu suprugu kako sjedi na fotelji i jeca u suzama držeći u naručju našu kćerku, a moja mama joj govori kako je za sve najbolje da se spakuje i zajedno sa djevojčicom ode kod svojih roditelja, a mene pusti da nađem pravu ženu za sebe. Sve ove godine sam trpio, ali tada sam puko, jednostavno više nisam mogao trpiti da mi je 100 puta mama. Naderao sam se iz sveg glasa, čak digao ruku da je udarim, Bogu hvala nisam, nekako sam se suzdržao. Uprtio sam kćerkicu, uzeo za ruku suprugu i rekoa MAMA EVO ŽELJA TI SE ISPUNJAVA, ALI IDEM I JA SA NJIMA DVJEMA… Nisam se ni osvrnuo samo sam izašao, sjeo u automobil i zaputio se kod tašta. Privremeno ćemo živjeti kod roditelja moje lavice, a onda ćemo valjda nešto smisliti. Nismo nešto finansijski mnogo jaki da kupimo sebi stan, ali valjda će se nešto vremenom izroditi. Sada mi je najvažnije da se moja lavica počne iskreno i od srca smijati.

Ni sam ne znam zašto nisam ranije spasio suprugu agonije u kojoj je živjela.

MOJA PRIJATELJICA, MOJA KUMA JE JUČE PISALA KAKO SAM NA MIKROFON NA MOJOJ SVADBI...

Moja prijateljica, moja kuma je juče pisala kako sam na mikrofon na mojoj svadbi rekla da su mi ona i njen muž dali 500 eura, umjesto 20 koliko su zaista dali i na tome mi se zahvalila. Osjećam potrebu da ovako javno kažem par riječi o njoj i zašto sam to uradila. Vidim da neki ljudi na ovoj stranici sumnjaju u istiitost svega, isitina je dragi moji, istina je ma koliko vi mislili da više nema iskrenih prijateljstava, ima, vjerujte.

Toliko dobro poznajem moju prijateljicu da sam jednostavno znala po njenom ponašanju na svadbi da je nešto mnogo muči, znam da trenutno živi jako teško i posumnjala sam da je do KOVERTE i prokletih paraproblem. Kada mi je dala kovertu naravno da sam pogledala i uvjerila se u sumnje, zbog toga sam i odlučila da javno pročitam ko je koliko dao, kako bih je razveselila i u masi zvanica pokazala kao veliku. ALI NISAM TO VJERUJTE URADILA BEZ RAZLOGA… To sam uradila kako bih joj se zahvalila za sve što je ona ovh predhodnih godin radila za mene.

Moji roditelji su uvjek živjeli i žive jedan raskalašen život, oni su ovisnici i kao klinka sam više noći provodila i više hrane pojela kod moje prijateljice, nego kod vlastite kuće. Dijelila je sa mnom sve, sendvič i sok u školi smo dijelile na pola, odjeću mi je davala, štitila me na sve moguće načine, kako ona tako i njeni roditelji. Da nije bilo nje i njenih roditelja ko zna kako bih ja danas živjela, da li bih ikako i bila živa. Mama me je rodila, ali oni su mi dali život i nema tih para na svijetu kojima se mogu odužiti za ono što su moja prijateljica i njeni roditelji uradili za mene. Hvala tebi moja prijateljice, MOJA SESTRO jer nema tih para kojima mogu vratiti sve dobro što si mi učinila