Imam mladjeg brata koji je 1995 godiste i rodjen je bez ijedne noge,to je bio veliki stres za nas i bili smo u nevjerici ali smo se morali pomiriti s tom situacijom.
Bilo je jako tesko naviknuti se na to ali smo a voljeli vise nego ikoga i pruzali smo mu maksimalnu paznju. Mnoga djeca su ga ismijavala zbog toga i mnogo puta sam ja otplakala ali on mi je uvijek govorio: “Sekice moja nemoj plakati zbog toga,pusti njih ne znaju sta pricaju doci ce vrijeme i kada cemo se mi njima smijati”.
I eto doslo je i to vrijeme,moj brat je dobio proteze i bavi se sportom. Atleticar je i veliki potencijal,bolji je cak i od ovih sto su zdravi i moguce je da sledece godine bude
ucesnik na paraolimpijskim igrama. Jako smo sretni zbog njega i nikada ne treba odustajati u zivotu a one kukavice sto se podsmijavaju i rugaju neka ih je sramota,jer se i njima danas-sutra moze to desiti.
Nema komentara:
Objavi komentar