Radim u firmi za njegovanje pacijenata u Frankfurtu i upravo sam dobio pacijenta iz Italije….

Radim u firmi za njegovanje pacijenata u Frankfurtu i upravo sam dobio pacijenta iz Italije.Stan ne smrdi, stan bazdi, ćuko zapišava gdje god stigne. Kupatilo je zadnji put uređeno prije 1001 noci. Oni žive u Njemačkoj
godinama a njemački pričaju kao da su upravo došli. Došlo mi je napravit problem odma prve sedmice da me ne šalju više ovde da me prebace gdje god drugo.

Kada si ozenjen i hoces da odes na pivo… HAHAHA

Novovenčani par je bio u braku dve nedelje. Muž, iako jako zaljubljen, nije mogao dočekati da izađe napolje i zatulumari sa svojim prijateljima,pa je rekao svojoj novoj ženi:

– “Draga, vraćam se odmah.” – “Gde ćeš dušo?” pitala je žena. – “Idem u kafić lepotice. Idem na pivo.” – “Želiš pivo ljubavi?” Otvorila je vrata hladnjaka i pokazala mu 25 različitih vrsta piva iz 12 raznih zemalja: Nemačke, Nizozemske, Češke, Engleske, itd. Muž nije znao šta napraviti, a jedino što mu je palo na pamet da kaže bilo je: – “Da malena..ali u kafiću…znaš…imaju ledene čaše…” Nije stigao ni završiti rečenicu kada ga je žena prekinula govoreći: – “Želiš ledenu čašu najdraži?” Uzela je veliku kriglu iz zamrzivača, ledenu tako da se naježila čim ju je uzela u ruke.

Muž, već pomalo bled kaže: – “Da, dušice, ali u kafiću imaju i one super grickalice… Neću dugo, odmah ću se vratiti. Obećavam. OK?” – “Želiš grickalice medeni?” Otvorila je ormarić i počela vaditi chips, kikiriki, kokice… – “Ali mila moja… u kafiću… znaš… psuju i govore ružne reči. – “Želiš ružne reči, kretenu? Popij svoje .ebeno pivo u svojoj .ebenoj ledenoj krigli i pojedi te .ebene grickalice, ti si sada oženjen i nigde ti ne ideš! Jasno debilu?

Mnogo sam potresen… Moja supruga se porodila prije 3 dana, rodila je dječaka…. Cijeli dan joj nisu donijeli bebu, niti su joj davali bilo kakve informacije

Mnogo sam potresen… Moja supruga se porodila prije 3 dana, rodila je dječaka…. Cijeli dan joj nisu donijeli bebu, niti su joj davali bilo kakve informacije vezane za bebu.

Kada mi je to rekla istog trenutka sam otišao kod glavne sestre, a ona mi je objasnilia da moj sin ima urođenih i teških problema sa zdravljem i da doktori sa intenzivne sve daju od sebe da mog novorođenog sinčića održe u životu. Tražio sam da ga vidim nije mi dozvolila jer je protiv pravila klinike. Nisam mogao da vjerujem :(, međutim juče nam je saopšteno da je naša beba umrla.

Tražili smo da nam daju našu bebu da je pokopamo dostojno i kako vjera nalaže, ali… doktor je rekao da će oni, ZDRAVSTVENA USTANOVA,  sve to završiti iz predostrožnosti da se ta neka bakterija koju ja kao naš sim imao ne proširi, jer je takva procedura zakonom propisana. Tražili smo da nam barem pokažu našu bebu, ni to nam nisu dozvolili. Evo od juče smo supruga i ja kod kuće, sjedimo, gledamo se i ne vjerujemo… ŠTA NAM SE DESILO SA BEBOM!?

DUGO SMO BILI U VEZI, PLANIRALI VJENČANJE, DJECU…ALI NJEGOVI RODITELJI

Dugo smo bili u vezi, planirali vjenčanje, djecu, život do sudnjeg dana, mnogo se voljeli, ali njegovi roditelji… Njegovi roditelji nisu tako mislili, smatrali su da njihov jedinac zaslužuje više, bolje… od mene.

Nisu željeli da njihov sin oženi djevojku sa sela iako smo prve komšije, ali oni su za njega su imali velike planove. Poslali su ga u grad na studije, zabranjivali mu svaki kontak sa mnom. Godine su prolazile, ja djevojka sa sela sam se udala, rodila djecu, živim, nikada nisam bila nešto iznimno sretna, ali imam brak, imam djecu imam neki život, a on, za vrijeme studiranja, zaglavio u loše društvo, nikada nije završio visoke škole, vratio se u naše selo i živi život jednog običnog, normalnog seljaka.

Zanimljivo da sam ja sa mojim mužem odselila za Beč i živim u velikom gradu. Čujem od mojih da se njegovi roditelji mnogo kaju i nikada sebi neće oprostiti, jer su nas rastavili. Koliku su grešku napravili i kolika je bila ljubav među nama govori činjenica da se on nikada nije ženio, niti će, a ušli smo u 40-e već davno.

Imam 17godina. Živim sa majkom i tri sestre, jedva sastavljamo krak s krajem. Idem u školu i radim, ne izlazim jer …

Imam 17godina. Živim sa majkom i tri sestre, jedva sastavljamo krak s krajem. Idem u školu i radim, ne izlazim jer kad stignem kući sve što vidim je tuš i krevet.

Nemam vremena za sebe jer sve što mi je u glavi je da učim, pomognem majci sa tih par hiljada koje mnogo znače i zbog kojih ona deset dana doživljava nervne slomove. Jer kako će se platiti kiriju i ostalo? Ona je skoro dobila ponudu da ode u inostranstvo na tri meseca, naravno da sam je nagovorila da ode, iako sam znala da sve obaveze i brige koje ona ima ostaju meni.

Juče je otišla, danas joj je rođendan. Ljudi moji, ne mogu vam opisati taj bol i nedostajanje. Radim, kad dođem s posla spremam ručak za sutra. Pred sestrama ne pokazujem slabost jer znam da će se rasplakati i uvek se trudim da sa njima pričam kao ona. Da ne treba da brinu, nego da uživaju u detinjstvu koje ja nisam imala. Maštam da jednog dana završim faks, kupim svoj krov nad glavom, postanem jaka i samostalna žena. Krivo mi je što sam se ovako razočarala u život.

Imam jednu kutiju u koju sam, pred kraj osnovne, počela da ubacujem tako neke sitnice, male stvari a velike priče….

Imam jednu kutiju u koju sam, pred kraj osnovne, počela da ubacujem tako neke sitnice, male stvari a velike priče. Imam prvu toniranu kremu koju sam dobila sa 14, jer vreme je za šminku za ‘velike devojke’. Imam čepove od guarane koju smo nas 6 pile svake večeri na raspustu okupljene na dobro poznatom ćošku u blizini osnovne škole.

I dan danas ih skupljam, samo što su ih zamenili čepovi od piva,neki se čude, ali,navike su čudo. Imam prvu paklicu cigareta koju smo Ana i ja kupile u 2. gimnazije, i onda je nas 6 sedelo, pilo i pušilo na klupici u parku, a pričale smo o životu i budućnosti. Ko bi rekao da će se te godine sve promeniti i da ćemo svake godine tako sedeti u sve manjem broju.

Tu je i parfem koji sam naprskala kad sam išla na prvi dejt, pa ruža od jednog dečka koju sam dobila kad je čuo da sam opet slobodna, fotografije otkačenih dešavanje iz srednje. Da, te sitnice koje čim vidiš setiš se odredjenih ljudi, dogadjaja, vrate te godinama unazad. Te sitnice, jednog dana će me dotući…

Hvala ti tata za sve!!!

Bili smo bogati, ali jednog dana je tata dobio otkaz. Mama je odma zatražila razvod, jer su joj samo pare bile bitne. Tata je ostao sam sa mnom i bratom.

Nismo imali ni za osnovne stvari. Sećam se jednog dana pošto nije imao pare da nas odvede u bioskop ili zoo vrt, odveo nas je u šetnju na Kalemegdan. Ja sam bila jako ljuta što nisam otišla u bioskop, i celim putem sam bila kenkava i namrgođena, bila sam ljuta na njega što nema pare da nam kupi kokice, mrzela sam ga tada. Onda smo seli na klupu, on je bio emotivno gotov, izvadio je posljednjih 50din i kupio nam sladoled i rekao: -izvinite što nemam svakome da kupim po jedan sladoled, već morate da podelite jedan, ne želim da mislite da sam loš otac.

Danas kad se setim toga srce mi pukne. Hvala Bogu pa nas je doveo u siromaštvo pa sam se promenila, nisam više razmažena, a svog tatu volim najviše na svetu. Postala sam ono što nikada ne bih da sam ostala razmažena bogatašica. Hvala mu na svemu, a najviše što me je izveo na pravi put i nije me se nikada odrekao.